Kad uspes da uhvatiš svetlost svemira i nezno je sakriješ u džepove a pri tome ti ni juče ni danas,a još manje sutra,ne budu pretili vatrom greha ,onda ćeš znati da si živela život drugačiji od drugih.Kad na ivici ludila spoznaš svoje želje a ne uplašiš se poraza jer porazi su najvredniji lavirinti znanja koji će te voditi tvojoj strasti,ne tražeći razloge i mudrost.Mudrost koju sam spoznaš na sopstvenoj koži mnogo je vrednija od svih onih ikad napisanih jer svaki život je laž za sebe a svaka ljubav vodilja u nepoznato.Ako me tek tada naslutiš u magli svog nemira,tek tada ćeš znati sve ono što od mene tražiš a što ti ja ne mogu dati.Jer davati baš ono što drugi traži i nije neka mudrost.Treba naći i uzeti po sopstvenom nahođenju tačno onoliko koliko je potrebno da ne uplašiš jutro i ne zamutiš pogled koji te prati na tvojim čudnim putevima u prazno...ne gubi nadu.Ne traži očima jer će te navesti na pogrešan trag.Traži srcem i nikad me nećeš izgubiti,jer gubitnici nikad nisu ni bili deo mog sna.U tvom svetu tišine još uvek dopiru reci koje ti kradu spokoj i navode na greh...na mojim dlanovima još spavaju sve te neizgovorene tajne koje šapućeš sebi u jutra,daleka i snena.
Opet ustajem i tražim sva svoja lica...ono koje bi prepoznala još krijem ispod jastuka jer...kiša je moje vreme za lov a tvoje za bezanje.Ako se ikad sretnemo nemoj mi reći da si baš mene tražila jer nikad ti neću priznati da sam se igrao sa vatrom.
Nađi me u mojoj jednostavnosti,tamo gde drugi ne zalaze.
Нема коментара:
Постави коментар