Nekada dok sam bio mlađi i dok sam razmišljao o smislu postojanja, došao sam do sledećih zaključaka:
1. razmnožavati se i održavati broj
2. unaprediti civilizaciju

1. pod ovim je uključeno sve što rade biljke i životinje: žive, jedu, spavaju, razmnožavaju se, prilagođavaju se uvetima i okolini,
pokušavaju održati ravnotežu u prirodi;

2. kroz razvoj kulture, znanja, doprinosom svakog pojedinca sa svim njegovim specifičnostima i jedinstvenim vrednostima.
Ovaj razvoj obuhvata materijalni nivo, kao i duhovni, mentalni, intelektualni i svaki drugi koji percipirate.

Sada, kada sam stariji i iskusniji, moji spoznajni potencijali nisu došli do novih ideja o smislu postojanja. Ono što sada primećujem su iskušenja koja nam odvlače paznju od naše uloge na zemlji.

Većina tih iskušenja su sasvim sigurno opisana u verskim knjigama, no samo da podsetim na neka od njih. Egocentričnost, sebičnost, lenost, pohlepa, zavist, neumerenost... moglo bi  se nabrojati još, a kombinacijom nabrojanih dolazimo do mnogih drugih.
Zapadna civilizacija kroz svoj razvoj i ciljeve potice ta iskušenja i čak ih prikazuje kao vrednosti. Hrišćanske crkve koja bi trebalo biti nosilac otpora, samo se formalno i deklarativno bore protiv toga, a zapravo je sledbenik istih kvazivrednosti,a posebno se u tome istice Vatikan.
Pojedince koji se odupiru ovakvom načinu života doživljavamo kao čudake, neprilagođene, pa čak i poremećene,a Crkva ih jos naziva i sektasima.