Mnogi su mislili da je omađijana i nestvarna dok je plesala uvek nasmejana,zagledajući ponekad muškarcima u oči, ne bi li se u nekima videla.Ali videla je samo žudnju i pohotu, ludost i plitkost..sve..osim sebe.Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla bliže.Znala je šta je ljubav.Mada zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje sve, samo to ne.Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor..Za nju,ljubav je bio njen san koji ona sanja oduvek i u njenom snu je jedan jedini koji je znao šta je ljubav.Znala je da On postoji i da nekud luta i traži nju.Znala je da će je sigurno pronaći.A kad se sretnu oni će se prepoznati.Prepoznaće se kad vide sebe u očima onog drugog.Tada će znati da je on muškarac za nju, a ona žena za njega.Kada bi joj dosadili ljudi i obaveze sa poslednjim zracima Sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo, iskradala se od svega i trčala poljima do svoje kolibe u šumi.Usput je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i divlje lešnike.Kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je raščupana i musava, i sva kao veštica razigrana.Onda raspali vatru i legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na bilje.Legne i usni svoj san.Dok ona sanja, Duša joj juri okolo po mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglinu, koju čuva da pokloni čoveku iz svoga sna.Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.A onda, jednog dana kad je Sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po livadi, čula je iz obližnje šume glas i jednu reč.Silno se iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio.Čak i ne pamti poslednjeg putnika namernika koji je zasao tako daleko od puteva i staza, u svet koji je bio samo njen.Kada je prišla, ugledala je čoveka, kao zaustavljenog u vremenu.U njegovom pogledu videla je samo tamu.- Ko si ti? - pitao je.- Nisam ona koja misliš da jesam, - odgovorila je i kao vetar otrčala dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.Prošlo je nekoliko dana kada je na istom mestu ugledala to isto lice.Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe.Malo se dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala.Prišla je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on baš nju tu čeka.- Ko si ti? - upitala je sad ona njega.- Ja sam patuljak.- Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?- Nekad sam bio Princ, sad sam patuljak.- Bićeš opet Princ.- Da bih bio Princ, treba da imam Princezu.- A ko si ti? - upita ponovo on nju.- Ja sam veštica.- Možda mogu da te pretvorim u Princa.- Ne možeš.- Za to je potrebno da me poljubi prava Princeza.- Dobro, onda ja idem.I otišla je.Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio Princ, bilo neobično.Za nju neobično.Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć.Te noći skupila je najviše mesečeve maglice.Sutradan ga je ponovo videla na istom mestu.Više se nije dvoumila da li da priđe- Čekala sam te, - rekla je.- Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?- Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.- Zašto dolaziš da pričamo?- Tvoja priča je drugačija.- Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.- Tvoja mi se sviđa.- Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.- Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.- Sretao sam neke po ovom bespuću.- Znam, ima ih još koji lutaju.- Ja ne lutam.- Ne više, sad imaš mene.- Ti si posebna, ne ličiš ni na koga koga sam sretao.- Znam, inače ne bih bila ovde sada.- Mislio sam da ne postoji takav neko.- Mnogi tako misle.- Ja nisam za sve ista.- Ovakva si samo za mene?- Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.- Zašto si samo za mene takva?- Zbog jednog sna.- Kakvog sna?- Mog.- Ispričaj mi.- Možda jednom.- Sad moram da idem.- Pričaćeš mi sutra?- Možda jednom…Celog dana sakupljala je poljsko cveće i plela ga u venčiće, kačila po drveću u šumi, po zidovima svoje šumske kolibe.I ponovo je plesala, plesala, plesala, sama, daleko od svih pogleda.I čekala je da u sumrak ponovo čuje taj glas.A on..provlačeći se kroz trnje koje ga je zakorenjeno zarobilo u bespuću, a koje se trudio da ne primećuje, osećao je da mu nadolazi snaga, da misli o ljubavi.Ispunjen tom snagom skupljanom celoga dana osetio se velik i snažan..Pomislio je da više nije patuljak, ali nešto je ipak nedostajalo da tako i bude.Rekla mu je te večeri:- Isplela sam ti venčić od livadskog cveća i mirisnih trava.- Sve veštice koje znam su zle, plašim se da ga uzmem.- Ja nisam zla veštica.- Ja sam iz bajke koju ti još nisi pročitao.- Ja sam dobra veštica.- Samo su vile u bajkama dobre.- Probaj ovu bajku, pa ćeš videti da ima i dobrih veštica.- Staviću venčić na glavu.- Ako se ne pretvorim u žabu, poverovaću da si dobra veštica.- Kako ti izgleda?- Osecam se jako moćno, kao da mogu da poletim.- I mozes, ti si čarobnjak.- Ti si me pretvorila u čarobnjaka?- Ne, ti si to oduvek bio.- Kako znaš?- Ja sam veštica, a veštice sve znaju.- Kazi mi šta je ljubav.- To je ono sto znaš samo onda kada ti se dogodi.- Zar se tebi nije dogodila?- Jeste.- Ti onda znaš šta je ljubav, zašto mene pitas?- Da li je to ono što vidim dok mi pričaš?- To samo ti možeš znati.- Vidiš li ti ljubav dok ja tebi pričam?- Neću ti sada reći.- Kad ćeš mi reći?- Kad budem videla tvoje oči.Znao je da u njegovim očima jos uvek nije videla sebe iako ju je poveo u dubinu svog sveta, pokazao joj sve svoje radosti i tuge.Držao je u naručju svu svoju ljubav koju je osećao za nju, izlio je kroz svoju Dušu, telo, ruke, usne - njoj.Ona je činila to isto.Voleli su se ljubavlju koju su mogli da daju u tom trenutku jedno drugom.Vreme je prolazilo..Nisu mogli jedno bez drugog.On je čistio svoju Dušu od trnja i pravio mesta za nju, ali mu je tuga stalno bila prisutna, nekad jača nekad slabija.Ona je to osećala i teško patila..Proklinjala je što su se sreli prerano.Ti trenuci bili su pakao za oboje.Čak su u nekim njenim ili njegovim trenucima prestajali da se sreću u zalazak Sunca.Činili su to iako su znali da će se kao trska prelomiti na pola i da više nikad neće biti celi....On i Ona..Čarobnjak i Veštica..P.S.U originalnoj bajci kao i u svim bajkama, kraj je srećan, u smislu živeli su srećno u svom zamku i dugo vladali svojim kraljevstvom...Ali, ovo nije obična bajka i kraj tek treba da se napiše..iako neki pričaju da noću kada je Mesec pun a zvezde trepere titravo, viđaju neko čudno svetlo koje dopire iz dubine šume u koju niko ne zalazi..samo nebom proleti veštica i prosipa zlatni prah i mesečevu izmaglicu..ali ko bi ga znao..možda tako nešto i postoji..
Нема коментара:
Постави коментар