U hodnicima nase duse

Davno sam prestao voleti.I onda,kada sam voleo,uvek sam iz nekih svojih neobjasnjivih razloga okretao se i odlazio...bez previse objasnjenja.Ponekad,cini mi se,imam osecaj da sam izgubio smisao,znacenje reci voleti.Pre nego sto si se ti pojavila,u meni nije postojao nijedan trag osecanja.Znas... to je onaj osecaj kada nista ne moze da te zaboli,razocara,usreci, nasmeje...nista...samo jedna svakodnevnica...jedan lavitint bez izlaza.A onda sam osetio da ova senka zna da dise jer si probudila svaku poru moga bica.Poceo sam ponovo da cujem otkucaje svoga srca.Osecao sam glad,zedj,strast,pozudu...LJUBAV.
Pojavila si se niotkuda.Cini mi se da je posle par susreta proradila bujica osecanja koja se nisu mogla sakriti.Secam se da sam ti samo prisao i poljubio te,osetio sam zelju za tvojim toplim usnama...nisam slusao razum,pustio sam srcu na volju.Zavoleo sam te a da toga nisam ni bio svestan.Mislio sam da,kada smo zajedno, cinimo onu pravu idealnu celinu.I dok ti ovo pisem razmisljam samo o onom nasem mestu,gde smo se trudili da budemo koliko toliko razumni.Ali...u pojedinim trenucima car i opojnost ljubavi cine svoje.Zaboravljamo se i ponasali se kao klinci...Bez obzira na sve,lepo nam je i srecan sam u tim trenucima provedenim sa tobom.Osecao sam se spokojnim i mirnim.Kazu samo se jednom voli,sve druge ljubavi su laz.Ne znam za to ali ono sto sam

osecao i sto i sad osecam prema tebi je zaista ljubav onakva kakva treba da izgleda mom srcu.
Ali...lepe stvari,na zalost,ne traju dugo...barem ne u nasoj prici.Razisli smo se jer nismo pustili jedno drugo u nase tamne vilajete.U hodnike nase duse gde krijemo sva ona nasa cudovista koje smo tamo poslali i sakrili ih umesto da im pokazemo kakav bi nas svet mogao da bude bez njih.I opet lutam...ali ovaj put,znam da mogu voleti.Kako?Pa...ja sam moja cudovista pustio napolje,da nastave dalje,ali bez mene ovaj put a prazninu popunio s tobom... jos nisam prestao da te volim i necu dok ponovo ne upoznam neke druge usne dovoljno vrele,druge oci dovoljno duboke da nestanem u njima...

Nekome ko mi je mnogo toga vratio u zivot.

Ljubav,inspiracija mnogih a za mene motiv razmisljanja...
Sve ljubavi su jedna nalik na drugu.Poljupci,sreca,suza,plac i rastanak.Verovatno ces se pitati sta mi to znaci.Reci cu ti.Reci cu ti da te volim kao sto nikada nisam,a ti ces se smejati.Zelim da ti se predam ceo da osetis toplinu moje duse ali se bojim...Verovatno ces se pitati cega...Ne znam ni ja,ali naslucujem da bojim se ljubavi.Cini mi se kada bi zavirila u moju dusu uplasila bi se,pobegla bi a ja se i toga bojim.Mislio sam da ne znam voleti,a sada mi se cini da imam ljubavi za citav svet.Moje lice znaj nikada nece biti ogledalo moje duse,jer tada bi mogla mnogo toga da procitas.Mozda me volis,mozda ti se samo dopadam... mozda se samo varam.Jer ljubav je kao i kocka-mnogo dobijes ali cesto mnogo i izgubis.Otkada sam ja postao tako ranjiv,osecajan ...Zasto sam po prvi put tako nepoverljiv,a ipak tako otvoren ...zasto?Toliko pitanja a nijedan odgovor jer...odgovora nema.Tebe ne smem da pitam,jer znam sta ces mi reci.Reci meni tako poznate.Znas da ne verujem puno ljudima jer su svi oni samo senke svoje siluete,ali tebi verujem.Ne znam zasto ali ti verujem.Cini mi se da me nisi,do sada,lagala.Borim se sa nekim svojim unutrasnjim Ja i u meni je stalna borba.Zelim ponekad da budem ono sto nisam,ali samo ponekad,jer ne mogu da budem ono sto nisam sa tobom...Bojim se,pred tobom sam ono sto jesam,skidam masku koju cesto navlacim i onda razmisljam da li je to prava stvar...mozda se uplasis i razocaras pod bujicom i navalom tolikih mojih emocija.Rekla si mi da budem ono sto jesam,prirodan i opusten.Kako?...Kako kada se u meni stalno vodi rat,jedna strana zeli da ti se preda i da bude voljena, a ova druga zeli da te ostavi jer je ta ljubav nemoguca .Pomozi mi da nadjem kljuc koji sam mozda izgubio,mozda sam ga samo zaturio pa da nadjem vrata nase srece.Moje srce kuca za tebe.Nemoj mi dozvoliti da pobedi moj glas savesti,jer ako on pobedi onda cu te zamoliti da odes,i da se ne vratis nikada.A ja to ne zelim.

Ljubav nije vestina, ljubav...to je pitanje dara kao i poezija,ljubavnici se radjaju kao pesnici.Dobro jutro,moje najlepse jutro.

Pronadji me

Kad uspes da uhvatiš svetlost svemira i nezno je sakriješ u džepove a pri tome ti ni juče ni danas,a još manje sutra,ne budu pretili vatrom greha ,onda ćeš znati da si živela život drugačiji od drugih.Kad na ivici ludila spoznaš svoje želje a ne uplašiš se poraza jer porazi su najvredniji lavirinti znanja koji će te voditi tvojoj strasti,ne tražeći razloge i mudrost.Mudrost koju sam spoznaš na sopstvenoj koži mnogo je vrednija od svih onih ikad napisanih jer svaki život je laž za sebe a svaka ljubav vodilja u nepoznato.Ako me tek tada naslutiš u magli svog nemira,tek tada ćeš znati sve ono što od mene tražiš a što ti ja ne mogu dati.Jer davati baš ono što drugi traži i nije neka mudrost.Treba naći i uzeti po sopstvenom nahođenju tačno onoliko koliko je potrebno da ne uplašiš jutro i ne zamutiš pogled koji te prati na tvojim čudnim putevima u prazno...ne gubi nadu.Ne traži očima jer će te navesti na pogrešan trag.Traži srcem i nikad me nećeš izgubiti,jer gubitnici nikad nisu ni bili deo mog sna.U tvom svetu tišine još uvek dopiru reci koje ti kradu spokoj i navode na greh...na mojim dlanovima još spavaju sve te neizgovorene tajne koje šapućeš sebi u jutra,daleka i snena.
Opet ustajem i tražim sva svoja lica...ono koje bi prepoznala još krijem ispod jastuka jer...kiša je moje vreme za lov a tvoje za bezanje.Ako se ikad sretnemo nemoj mi reći da si baš mene tražila jer nikad ti neću priznati da sam se igrao sa vatrom.
Nađi me u mojoj jednostavnosti,tamo gde drugi ne zalaze.

R u k e



Uvek mi kod ljudi koje tek upoznajem pogled spontano klizne ka rukama. Jer, ruke govore o osobi više od lica. Ruke imaju svoj život. Svoju prošlost, koju je lice već zaboravilo, jer ionako svakodnevno menja maske, od situacije do situacije. Nošeno nekom silnom željom ili strahom.
Ali ruke… ruke uvek govore istinu. Jeste li kad videli tužne ruke? Umorne? Zbunjene? One ponizne? Da ne govorim o onim nametljivim, ljutim, rukama koje uvek žele imati kontrolu i koje su izgubljene u uzaludnim pokušajima služenja nekom razjedinjenom biću.

U rukama je molitva. Stvaranje i – razaranje.

Ne postoji lepša slika od sklopljenih dlanova u poniznoj molitvi. Ruke su naša veza sa Stvoriteljem, ali i sa svetom u koji nas je poslao.

U rukama je ljubav, tela sa telom i duše s drugom dušom. Kroz njih teče energija celog Svemira. One opraštaju, ali i opominju. Miluju, igraju se, smeju se. Jeste li ikada videli – nasmešene ruke? Pogledajte ruke deteta. Čiste i nevine, tek krenule u svet uz iskonsku želju da ga upoznaju i stope se s njim u spontanoj igri dodira.

Ruke služe za univerzalnu komunikaciju sa svime što postoji. S ljudima. Životinjama. Biljkama. Pa čak i stvarima. Energija dodira još dugo blagosilja (ili proklinje) ono što su jednom nečije ruke dotaknule.
Priče se pričaju rukama. Samo one mogu ispričati skrivene detalje koji bi se u rečima izgubili ili se učinili nevažnima. Samo ćete pogledom na ruke otkriti ljubav. Ili ravnodušnost. Ne na licu. To "piše" na rukama. Ruke sade. Neguju. Beru. I hrane. Ruke leče. Previjaju rane. Isceljuju one telesne, ali i rane duše, jer ona je najviše i najjače povezana upravo s rukama.
Ruke su uvek istinite. Čak i kad lice to nije. Pogledajte svoje ruke. Pratite kako se ponašaju u situacijama kada imate osećaj da Vi niste Vi, da ste neko drugi, ko je bolji od Vas, ili – lošiji. Vaše će ruke uvek ostati dosledne sebi. I Vama. Sta god Vi pokušavali biti, one će uvek ostati iste, i jednostavne. I ma koliko ih naterali da budu ljute, ili besne, one će uvek sa zadrškom obavljati "posao", kao nedovoljno plaćeni radnik, nemotivisan u služenju svog tvrdoglavog i nemilosrdnog gospodara. A u trenucima mira, Vaše će vam ruke reći ko ste Vi,odista.

Verovali ili ne, rukama se može zagrliti celi svet.
I planeta Zemlja stane samo u jedan jedini dlan!!!!!

Mac od sanare

Postoji jedna lepa knjiga.. citao sam je kao klinac ..nesto u fazonu "gospodara prstena" zaboravio sam ko je to napisao..a zove se "mac od sanare"..
Elem taj mac i nije za borbu vec ..ima jednu neobicnu sposobnost,a to je da svako ko dodirne mac trenutno spoznaje istinu o sebi..
Istina sama po sebi ne boli..Ono sto coveka zaboli je spoznaja da je ziveo u zabludi.

Najgora istina bolja je od najsladje lazi...osim sitnih lazi - koje sluze da bismo nekog zastitili..
laz je jedan od najvecih neprijatelja, zato sto covek koji joj poveruje nema realnu predstavu o necemu (nekome), pa to moze izazvati niz pogresnih postupaka, koji -pak - mogu imati teske i dalekosezne posledice...ja licno uvek volim da znam istinu kako bih znao u kom pravcu da odredim buduce korake i ponasanje...ako posumnjam da me neko laze potrudim se da licno utvrdim sta je istina....i naravno da vidim njegov motiv... Definitivno u mom slucaju, koliko sam primetio, istina najvise boli one kojima je izgovorena jer ne zele da poveruju u nju...jednostavno pojedinci vole da zive u zabludi...da nekazem u lazi.

Necujno je volim...

Umem da volim, a da to nikada ne kazem.
Navikao sam da nosim tu ceznju sa sobom... i njome placam tu priliku da gledam, uzivam, i divim se...
Ziveo sam tako... dugo... dok su trajali moji skolski dani.
Tada sam naucio samo da mirno gledam, i cuteci, uzivam u lepoti svojih prvih simpatija.
Bez hrabrosti da otkrijem svoja osecanja...
Naucio sam da volim, i samo posmatram. Jer znam da sam nemocan da promenim bilo sta...
Naucio sam da volim krishom, sa bolom u dushi...
Kada znam da ne bi uspeli... ili kada vidim da me ne primecuje... ne odajem svoj pozor.
Cutim, i volim....
Osecaj da nisam kompletan, i da ona zasluzuje bolje...
Osecaj da samnom mozda ne bi bila srecna, kao sa nekim drugim...
Zato ne otkrivam svoju ljubav.
Ove jeseni se ista tisina vratila, i uvukla u mene...
Taj stari, dobro poznati osecaj, ponovo je deo moje duse.
Opet volim, potajno... a ne zelim da umesam svoje zute boje u njeno plavetnilo...
Bojim se da ne pokvarim taj carobni svet, koji ona njise, i koji lebdi oko nje, svaki put kada dodje.
Rizikovao bih da igra tog belog labuda prestane, onog trena kada bih joj odao tajnu da je samo posmatram...
Zasto bih gubio dar da posmatram svu tu gracioznost u njoj, na njenom blistavom jezeru.
Dovoljno je samo da posmatram...
Uzivanje u njenom prisustvu je jace od ceznje, sa kojom sam naucio da zivim.
Osecam je, u svojim grudima... predivnu... i neznu...
Osecam njenu dushu u sebi... veliku i osecajnu... njene plahovite misli dopiru do mene.
Cujem svaki otkucaj srca te devojke, zene... u sebi... kao da smo jedna dusa.
I njen graciozni pogled na meni, osecam...
Opet potajno volim... u ovoj pustoj jeseni... ispunjenoj nekom tugom odlazecih dana.
Svake jeseni gubim pogled ka crvenom sutonu... sa nekom tisinom i samocom u sebi... posmatram uvelo lisce oko sebe, udisem jesen sa svim svojim zutim bojama, pokusavajuci da se sjedinim sa prirodom, koja se gasi, u tisini oktobra...
Sve sada odise nekim osecajem prolaznosti. Vidim to na ulicama koje su nekada udisale moju nadu.
Sada osecam tu surovu prolaznost, na svim mestima kojima sam nekada setao... Ona se uvlaci u mene, i ja postajem deo te beskrajne ceznje, za nekim srecnijim danima...
Miris odlazecih jesenjih veceri... dok propustam ljubav...
Prepustam je drugim svetovima.
Tudjim jutrima...
I zivim sa mirisom njenog postojanja, u svojoj dusi...
Osecam tu devojku u sebi.
Njene nezne ruke, zamisljene na meni... i ritam njenog srca, prislonjenog na samu moju dushu.
Mislim na nju sada, u ovim trenucima prepunim samoce.
Na nju... kojoj nikada necu reci da je volim...
Nisam imao prilike da je zagrlim, i duboko zavolim...
Ipak, sasvim je dovoljno reci - ona je u mojoj dusi labud...
Zagledana u ovu istu jesen, kroz zamagljeno prozorsko staklo... razmislja o nekim svojim problemima... o nekim njenim bolima... o buducnosti... i o smislu casa u kome zivi... trazeci umetnost u svemu tome.
Topla i sama, grejuci svoje tanke prstice, pokusava da nadje srecu u malim radostima.
Boji sama svoj maleni svet. Taj cudesni svet... sakriven od nas, obicnih ljudi.
Cuva ga u sebi, na sigurnom mestu...
Ponekad mislim da bi mi bio dovoljan samo jedan tren, da je zagrlim, cvrsto, u svom narucju... da je obgrlim svojom ljubavlju...
Ostao bi taj osecaj vecno u meni... dovoljno za jedan vek...
Znao bi, da sam je bar jednom, imao kraj sebe.
Mozda, sve sto zelim... je njena bliskost.
Njena neznost...
Mozda bih trebao da dopustim samo da nasluti.
Da nasluti da je nekome draga...
Ne...
Ne zelim da uplasim tog goluba...
Mogao bih je rastuziti...
Povrediti...
Otisla bi...
Bice mi dovoljno da znam da postoji negde... meka i krhka.
I bicu spokojan, i srecan... znajuci da je negde srecno njeno srce.
Ostavljam to malo zlato, jer nikada nisam ni bio pored nje...
Mozda je bolje tako... ostati mi samo draga... i udaljena...
Zauvek u meni, kao mala, skrivena ljubav.
Vecno cu je cuvati tamo gde je oduvek i bila... zaklonjena... u malom skrivenom kutku mog srca...
Da... naucio sam potajno da volim, i tako zivim...
Nek ove reci ostanu kao uspomena na jednu ljubav... na dane kada sam je necujno voleo... i mislio na nju...
Zelim, na kraju svega... da je sacuvam od ceznje.
Nek mi bude bezbrizna, i laka... negde daleko...
Zauvek cu cuvati tu plahovitu ljubav, u sebi...
Grlim je u svojoj dusi... i ostavljam tog malog andjela...
Netaknutog...

Čudnovata bajka...

Mnogi su mislili da je omađijana i nestvarna dok je plesala uvek nasmejana,zagledajući ponekad muškarcima u oči, ne bi li se u nekima videla.Ali videla je samo žudnju i pohotu, ludost i plitkost..sve..osim sebe.Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla bliže.Znala je šta je ljubav.Mada zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje sve, samo to ne.Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor..Za nju,ljubav je bio njen san koji ona sanja oduvek i u njenom snu je jedan jedini koji je znao šta je ljubav.Znala je da On postoji i da nekud luta i traži nju.Znala je da će je sigurno pronaći.A kad se sretnu oni će se prepoznati.Prepoznaće se kad vide sebe u očima onog drugog.Tada će znati da je on muškarac za nju, a ona žena za njega.Kada bi joj dosadili ljudi i obaveze sa poslednjim zracima Sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo, iskradala se od svega i trčala poljima do svoje kolibe u šumi.Usput je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i divlje lešnike.Kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je raščupana i musava, i sva kao veštica razigrana.Onda raspali vatru i legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na bilje.Legne i usni svoj san.Dok ona sanja, Duša joj juri okolo po mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglinu, koju čuva da pokloni čoveku iz svoga sna.Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.A onda, jednog dana kad je Sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po livadi, čula je iz obližnje šume glas i jednu reč.Silno se iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio.Čak i ne pamti poslednjeg putnika namernika koji je zasao tako daleko od puteva i staza, u svet koji je bio samo njen.Kada je prišla, ugledala je čoveka, kao zaustavljenog u vremenu.U njegovom pogledu videla je samo tamu.- Ko si ti? - pitao je.- Nisam ona koja misliš da jesam, - odgovorila je i kao vetar otrčala dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.Prošlo je nekoliko dana kada je na istom mestu ugledala to isto lice.Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe.Malo se dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala.Prišla je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on baš nju tu čeka.- Ko si ti? - upitala je sad ona njega.- Ja sam patuljak.- Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?- Nekad sam bio Princ, sad sam patuljak.- Bićeš opet Princ.- Da bih bio Princ, treba da imam Princezu.- A ko si ti? - upita ponovo on nju.- Ja sam veštica.- Možda mogu da te pretvorim u Princa.- Ne možeš.- Za to je potrebno da me poljubi prava Princeza.- Dobro, onda ja idem.I otišla je.Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio Princ, bilo neobično.Za nju neobično.Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć.Te noći skupila je najviše mesečeve maglice.Sutradan ga je ponovo videla na istom mestu.Više se nije dvoumila da li da priđe- Čekala sam te, - rekla je.- Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?- Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.- Zašto dolaziš da pričamo?- Tvoja priča je drugačija.- Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.- Tvoja mi se sviđa.- Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.- Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.- Sretao sam neke po ovom bespuću.- Znam, ima ih još koji lutaju.- Ja ne lutam.- Ne više, sad imaš mene.- Ti si posebna, ne ličiš ni na koga koga sam sretao.- Znam, inače ne bih bila ovde sada.- Mislio sam da ne postoji takav neko.- Mnogi tako misle.- Ja nisam za sve ista.- Ovakva si samo za mene?- Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.- Zašto si samo za mene takva?- Zbog jednog sna.- Kakvog sna?- Mog.- Ispričaj mi.- Možda jednom.- Sad moram da idem.- Pričaćeš mi sutra?- Možda jednom…Celog dana sakupljala je poljsko cveće i plela ga u venčiće, kačila po drveću u šumi, po zidovima svoje šumske kolibe.I ponovo je plesala, plesala, plesala, sama, daleko od svih pogleda.I čekala je da u sumrak ponovo čuje taj glas.A on..provlačeći se kroz trnje koje ga je zakorenjeno zarobilo u bespuću, a koje se trudio da ne primećuje, osećao je da mu nadolazi snaga, da misli o ljubavi.Ispunjen tom snagom skupljanom celoga dana osetio se velik i snažan..Pomislio je da više nije patuljak, ali nešto je ipak nedostajalo da tako i bude.Rekla mu je te večeri:- Isplela sam ti venčić od livadskog cveća i mirisnih trava.- Sve veštice koje znam su zle, plašim se da ga uzmem.- Ja nisam zla veštica.- Ja sam iz bajke koju ti još nisi pročitao.- Ja sam dobra veštica.- Samo su vile u bajkama dobre.- Probaj ovu bajku, pa ćeš videti da ima i dobrih veštica.- Staviću venčić na glavu.- Ako se ne pretvorim u žabu, poverovaću da si dobra veštica.- Kako ti izgleda?- Osecam se jako moćno, kao da mogu da poletim.- I mozes, ti si čarobnjak.- Ti si me pretvorila u čarobnjaka?- Ne, ti si to oduvek bio.- Kako znaš?- Ja sam veštica, a veštice sve znaju.- Kazi mi šta je ljubav.- To je ono sto znaš samo onda kada ti se dogodi.- Zar se tebi nije dogodila?- Jeste.- Ti onda znaš šta je ljubav, zašto mene pitas?- Da li je to ono što vidim dok mi pričaš?- To samo ti možeš znati.- Vidiš li ti ljubav dok ja tebi pričam?- Neću ti sada reći.- Kad ćeš mi reći?- Kad budem videla tvoje oči.Znao je da u njegovim očima jos uvek nije videla sebe iako ju je poveo u dubinu svog sveta, pokazao joj sve svoje radosti i tuge.Držao je u naručju svu svoju ljubav koju je osećao za nju, izlio je kroz svoju Dušu, telo, ruke, usne - njoj.Ona je činila to isto.Voleli su se ljubavlju koju su mogli da daju u tom trenutku jedno drugom.Vreme je prolazilo..Nisu mogli jedno bez drugog.On je čistio svoju Dušu od trnja i pravio mesta za nju, ali mu je tuga stalno bila prisutna, nekad jača nekad slabija.Ona je to osećala i teško patila..Proklinjala je što su se sreli prerano.Ti trenuci bili su pakao za oboje.Čak su u nekim njenim ili njegovim trenucima prestajali da se sreću u zalazak Sunca.Činili su to iako su znali da će se kao trska prelomiti na pola i da više nikad neće biti celi....On i Ona..Čarobnjak i Veštica..P.S.U originalnoj bajci kao i u svim bajkama, kraj je srećan, u smislu živeli su srećno u svom zamku i dugo vladali svojim kraljevstvom...Ali, ovo nije obična bajka i kraj tek treba da se napiše..iako neki pričaju da noću kada je Mesec pun a zvezde trepere titravo, viđaju neko čudno svetlo koje dopire iz dubine šume u koju niko ne zalazi..samo nebom proleti veštica i prosipa zlatni prah i mesečevu izmaglicu..ali ko bi ga znao..možda tako nešto i postoji..

Lady, Im your knight in shining armor and I love you
You have made me what I am and I am yours
My love, theres so many ways I want to say I love you
Let me hold you in my arms forever more

Sutra je i Dan Zaljubljenih ili sveti Valentin...svi znate pricu o tome,da ne ponavljam.Razlog zbog kojeg sam postavio sliku je sledeci:
mnogi su prihvatili i sutrasnjem danu daju puno znacaja.Zaljubljeni narocito!Ja necu,ali ne zato sto nisam zaljubljen ili sto sam tvrdokoran pravoslavac...nista od toga.Sutra je za mene Sveti Trifun i praznovacu tako sutrasnji dan.
Dan zaljubljenih,po meni je svaki dan i ako treba da se izdvoji neki poseban dan za obelezavanje ljubavi dve osobe,izaberite dan kada ste se upoznali ili neki momenat u vasoj vezi koji nikada necete zaboraviti,iz vama znanih razloga,koji u vama budi najlepsa osecanja.Ili bilo koji drugi dan,a ne ovaj,nametnuti.
Osobu koju volite,volite je svaki dan,svaki tren...misao na tu osobu u vama izaziva plimu osecanja zbog kojih se osecate prelepo,ispunjeno...zaljubljeno,a na licu vam se pojavi blazeni osmeh.I uzivajte u svakom trenu kada ste sa osobom koju volite,a svakog sledeceg jutra,zahvalite se Gospodu za vasu srecu,poljubite tu osobu koju volite,recite joj VOLIM TE i nastavite vas dan.I tako svakog dana.I to vam svima zelim,od srca.
Za one koji se ustrucavaju,boje se da kazu,izraze svoja osecanja ili su zaboravili...hej,uvek imate Valentin dan,da vas podseti da to uradite,kazete i provedete vreme sa svojom voljenom osobom.Mozda vas to podseti da se to iskazuje svaki dan.Nadam se da hoce.U svakom slucaju,ako opet zaboravite,zapamtite-iduce godine je opet Dan Zaljubljenih:):):)

PS:Ne zaboravite,svakog jutra kad se probudite,zahvalite se Gospodu,poljubite vasu voljenu osobu i recite joj zasto i koliko je volite.:):):)

Našao sam vremena da vidim kako se koriste ove nove tehnologije. Nisam odlučio o čemu ću pisati, za sada samo zadovoljavam znatiželju.
Neke teme o kojima razmišljam:
- brak, porodica i sve što ide uz to,
- duhovni razvoj osobe u materijalističkom društvu,
- posao, profit i kako dočekati penziju,
- kako smršati i zašto,
- muškarac - što to znači u savremenom društvu,
- rat - neracionalno rasipanje resursa
- deca - obrazovanje ili dresura,
- žene - iluzija ili stvarnost,
- alkohol ili droga?
- sex - nakon koliko godina počinješ plaćati,
- fudbal - najbitnija sporedna stvar na svetu,

...i sve slično što luta mojim mozgom.

Nekada dok sam bio mlađi i dok sam razmišljao o smislu postojanja, došao sam do sledećih zaključaka:
1. razmnožavati se i održavati broj
2. unaprediti civilizaciju

1. pod ovim je uključeno sve što rade biljke i životinje: žive, jedu, spavaju, razmnožavaju se, prilagođavaju se uvetima i okolini,
pokušavaju održati ravnotežu u prirodi;

2. kroz razvoj kulture, znanja, doprinosom svakog pojedinca sa svim njegovim specifičnostima i jedinstvenim vrednostima.
Ovaj razvoj obuhvata materijalni nivo, kao i duhovni, mentalni, intelektualni i svaki drugi koji percipirate.

Sada, kada sam stariji i iskusniji, moji spoznajni potencijali nisu došli do novih ideja o smislu postojanja. Ono što sada primećujem su iskušenja koja nam odvlače paznju od naše uloge na zemlji.

Većina tih iskušenja su sasvim sigurno opisana u verskim knjigama, no samo da podsetim na neka od njih. Egocentričnost, sebičnost, lenost, pohlepa, zavist, neumerenost... moglo bi  se nabrojati još, a kombinacijom nabrojanih dolazimo do mnogih drugih.
Zapadna civilizacija kroz svoj razvoj i ciljeve potice ta iskušenja i čak ih prikazuje kao vrednosti. Hrišćanske crkve koja bi trebalo biti nosilac otpora, samo se formalno i deklarativno bore protiv toga, a zapravo je sledbenik istih kvazivrednosti,a posebno se u tome istice Vatikan.
Pojedince koji se odupiru ovakvom načinu života doživljavamo kao čudake, neprilagođene, pa čak i poremećene,a Crkva ih jos naziva i sektasima.

"Zvjezdanog neba i ljudskih lica nikad se čovjek neće moći nagledati.Gledaš i gledaš i sve je viđeno a neznano,poznato a novo.Lice,to je cvijet na toj biljci,koja se zove čovjek.Cvijet koji se kreće,mijenja izraz od smijeha,zanosa i zamišljenosti ili do nepomičnosti mrtve prirode...
I dok gradove i predjele gledam kroz ...svoj doživljaj i kao dio sebe,moj obračun sa ljudskim licima nema kraja.U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta,sve pomisli i sva djela,sve želje i potrebe ljudske,sve mogućnosti čovjekove,sve što ga drži,truje i ubija...
Pojedinačno ili u povorkama,ljudska lica se javljaju preda mnom.Neka iskrsavaju nijemo,sama od sebe ili meni nepoznatim povodom,a neka se javljaju kao na ugovoren znak,riječ ili rečenicu koja ih prati..."
Ivo Andric

Posle ljubavi...

Posle ljubavi ostaju telefonski brojevi koji blede.
Posle ljubavi ostaju čaše sa ugraviranim monogramima,ukradene po boljim hotelima.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino naleva u dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje sto u kafani i začuđen pogled konobara što
nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6.
Posle ljubavi ostaje rečenica - dobro izgledaš, ništa se nisi promenila,javi se ponekad,imaš još moj broj.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,ostaju znaci,ljubavne šifre,ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada doći,spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica "ja ću prva u kupatilo"i odgovor "zar nećemo
zajedno""ovaj put ne".
Posle ljubavi ostaju saučesnici,čuvari tajne koja nije više tajna,ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Posle ljubavi ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,prepune pepeljare,prazno srce,navika da se pale dve cigarete istovremeno,fotografije snimljene u prolazu,zagubljene
ukosnice,taksisti koji nas nisu voleli i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavine ostaje... ništa.
(Rade Serbedzija)

Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi.
Da mu svetli danju i nocu.
Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne zivi;
fenjer pomaze da bolje vidimo lica, predmete, sta se dogadja.
On pomaze da odaberemo, nanizemo i svaku sitnicu povezemo u sliku,
u pletivo; da u jednom zivotu otkrijemo sto drugih.
Bez upaljenog fenjera nema ni reci;
nema price u kojoj zivot dise, jeca ili se razliva od miline...

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji,
čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast,
doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima,
a u životu smatra ludošću..

Komadić narastajućeg ponosa, umesto suze, zacaklio se u oku. Mrzela je njegovo iskreno i nesebično davanje. Mrzela je samu sebe, ne poštujući govor sopstvenog tela, pokušavajući da po svaku cenu zauvek potisne bujicu sećanja koja je, nekontrolisano navirući, izbijala na površinu.‌..

U čoveka se kunu i njime bave religije, nauke, ideologije ali još uvek se nije uspelo da dostigne takav nivo svesti da većina ljudi svoju srecu vide u tome koliko su usrećili drugih a ne u ravnodušnosti za njihove nesreće.
Čovek se i razlikuje od svih drugih živih bića jer ima razum i zato životinja nikada ne može biti čovek ali kolik...o čovek može biti životinja , to ni sam ne može zamisliti. Čovek je jedino živo biće koje se svesno priprema za organizovano uništavanje pripadnika svoje vrste, a još nije uspeo demantovati da je čovek čoveku vuk više nego što je vuk vuku vuk.

Umece malih koraka

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevn...i raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.
Antoine de Saint-Exupéry
(Umijece malih koraka)