Jedna stranica mog zivota.
Ivana,neko koga sam upoznao jednog davnog leta.Ljubav klinacka na prvi pogled sto bi se reklo.Devojka koja je dosla iz Nemacke da provede leto kod svog dede.Upoznali se slucajno i zaljubila se u mene.Nisam ni ja bio ravnodusan,ali to sam saznao kasnije,kad je odlazila.Cesto mi je govorila nesto sto mi je uvek ostalo u secanju.Tog avgustovskog dana se primakao i njen odlazak.Secam se toga jutra.
Probudio sam se i nasao se sa Pasom,koji nas je i upoznao, u dogovoreno vreme na stanici.S Ivanom smo se trebali naci u centru Novog Sada,kod hotela Putnik odakle joj je polazio autobus ka aerodromu.
Koji smo baksuzi bili... autobus nam je upravo pobegao ispred nosa.Pomislio sam u sebi koji los pocetak.Samo da ne zakasnimo.Ali dok sam tako u panici razmisljao ,odmah je naisao drugi.Tako da smo stigli u dogovoreno vreme.Ivana nas je vec cekala.Usli smo u autobus,seli jedno pored drugog.Privila se rukom oko mene,i tiho sapnula...-Nemoj me nikada zaboraviti,pamti me.
Cutao sam,jer nisam hteo da primeti suze u mojim ocima.Samo sam je cvrsto zagrlio...i cutao da me ne bi glas izdao.
Moj drug Pasa je stalno iza nas nesto dobacivao,samo da bi me nasmejao.Ali sve je bilo bezuspesno,sto je i sam video.Zaboravio sam da kazem da autobuska karta je kostala 5o din,i da nismo imali vise ni kintu da se vratimo nazad,ali to sam ostavio da razmisljam za kasnije.
Od Ivane ne bi trazio,jer sam uvek imao toliko tog prokletog ponosa.Autosbus je brzo stigao,ona je otisla da promeni neke pare,a nas dvojica smo ostali da je cekamo,Kada je zavrsila posao i sve ostale pripreme,seli smo da popijemo pice.Smejao sam se sve vreme,a nije mi bas bilo do nekog smeha.Slikali smo se za uspomenu,a onda sam joj rekao:-Nemoj slucajno da ti je palo na pamet da tamo pronadjes nekog Svabu,odmah cu doleteti do tebe-.Rekla je samo- onda cu odmah da ga nadjem cim stignem samo da bi ti dosao-.Rastali smo se.Otpratio sam je jednim dugim poljupcem i ceznjivim pogledom,ali sam znao,mislio barem da znam,da je to samo letnja prica,avantura...isuvise lepa i zgodna da bi se sacuvala za mene,momka iz provincije...
A sada trebalo se vratiti kuci.Kako?Pasa rece da stopiramo a ja da sam vise za varijantu da od nekoga potrazimo tih 100din.On tvrdoglav,ja jos tvdoglavilj.U toj raspravi koja je trajala citavih pola sata,nismo ni primetili coveka koji je stajao sve vreme pored nas i umirao od smeha.
Ja cu vas odbaciti do Novog Sada,samo prekinite vise da se svadjate,rece on...kasnije smo u kolima saznali da je i on ispracao sina koji putuje za Francusku.
Vratili smo se kuci,Ja umoran i tuzan kako rekoh na pocetku-romanticno-patetican.
Uzeo sam sve njene stvari koje mi je ostavila,njenu sliku i tiho utonuo u san.
To nam je bilo drugo zajednicko leto,upisao Visu..i jos sest meseci odrzavali kontakt pismima i pozivima koji su bili sve redji i redji i onda jednog dana njen poziv,njen glas i pitanje.
-Da li bi se ti ozenio sa mnom i dosao ovde da zivis?-Tajac,cujem tu tisinu i sada.Nasmesio sam se i rekao-ne nikako.Nisam za to jos spreman-.Ustvari ja sam neko kome kada spomenete zenidbu i brak odmah bezao kao bez glave.Malo sam samog sebe poceo da podsecam na onu iz filma odbegla mlada,samo bi ja bio odbegli mladozenja.Tako se moja prica zavrsila.A onda posle toliko godina cudan susret u centru Novog Sada,pronasla me je.Udala se,ima tri sina i vratili su se i sad zive u Beogradu.
I tada mi je rekla,ponovila...uvek cu biti njen trag u Beskraju.
Нема коментара:
Постави коментар